У години на измаку, а поводом 210 година од рођења Петра Петровића Његоша, чије име поносно носи наша школа, ученици деветог разреда приредили су сјајно предавање својим вршњацима, али и наставницима.
Уједно је то и био почетак једног новог пројекта „Говоримо о…“ који ће у будућности бити реализован у школској библиотеци низом различитих предавања и радионица.
О Његошу су говорили Вук Врекић, Милан Петковић, Вања Квочка, Јулија Опачић и Лана Ковачевић, у чему су им са задовољством помогли Сандра Батез, професор српског језика у нашој школи и библиотекар Слободанка Ружичић.
Циљ је да се кроз дружење, оваква и слична окупљања, споји угодно и корисно, у вријеме када је читање у кризи да покушамо да приближимо поједине ауторе и њихова дјела проналазећи можда многима непознате детаље из њиховог живота и књижевног рада.
С обзиром на то да наша школа носи његово име и да је он човјек који је имао рашта да се роди, није тешко закључити зашто смо баш Његоша одабрали као првог чији лик и дјело смо представили.
Петар Петровић Његош ушао је у двије паралелне историје – политичку и књижевну.
Он је владар који је писао поезију, односно пјесник који је је владао једном државом.
Потиче из славне династије Петровић Његош којa je Црном Гором владала више од 200 година. У тих 200 година новије црногорске историје најважнији црногорски писци били су владари, што је можда јединствен случај у свијету.
Рођен је 1. новембра 1813. године у селу Његушима од оца Томе и мајке Иване. На крштењу је добио име Радивоје, у народу зван Раде.
Као дванаестогодишњак одлази у Цетињски манастир, гдје ће га владика Петар Први Петровић Његош, његов стриц, припремати за свог насљедника.
Двије године након тога у Црну Гору долази Сима Милутиновић Сарајлија који постаје његов васпитач и који ће га увести у свијет поезије.
Већ у 17. години, након стричеве смрти, постаје свјетовни, али и духовни владар Црне Горе. На монашењу добија име Петар. Три године касније у Петрограду, у присуству цара Николаја Првог, устоличен је за владику. То је, иначе, била устаљена пракса од давнина да црногорске владике буду уведене на трон баш у Русији.
У вријеме када је Његош дошао на власт, Црна Гора је била више савез племена него држава у правом смислу. Племена су се удруживала само када би запријетила спољашња опасност, а иначе је свако племе живјело за себе, имало своје обичаје и традицију, своју усмену племенску историју. Међусобно су се стално сукобљавали.
Зато је Његош већ у првим годинама своје владавине ударио темеље стварне власти:
- модернизовао је друштво и државу
- установио Сенат
- основао народни суд
- увео плаћање пореза
- образовао сталну оружану пратњу (гарду)
- отворио сталну школу
- основао прву штампарију (послије штампарије Ђурђа Црнојевића из 1493. године)
Говорио је италијански, француски, њемачки и руски језик, а почео је био и да учи грчки и турски.
Често је путовао ван земље.
У Италију је ишао да тражи лијека јер је боловао од туберкулозе.
Пуну зрелост и као пјесник и као политичар достигао је у периоду између 30. и 35. године.
Када говоримо о његовом књижевном раду важно је рећи да је почео као народни пјевач – гуслар. Познато је неколико епских јуначких пјесама које је испјевао у раној младости – прије него што је постао владар.
С посебном пажњом читао је хеленске писце – Хомера, Пиндара и Софокла. Тако је настала и једина његова збирка пјесама „Пустињак цетињски“, велики еп „Свободијада“ и превод првог пјевања “Илијаде“.
Међутим, најзначајнија његова дјела су:
- филозофско-религиозни спјев „Луча микрокозма“, посвећен Сими Милутиновићу Сарајлији
- историјско-филозофски спјев у драмском облику „Горски вијенац“, посвећен Карађорђу
- епска драма „Лажни цар Шћепан Мали“
и „Огледало српско“ (збирка народних пјесама посвећена Пушкину).
Позната је и једина његова љубавна пјесма „Ноћ скупља вијека“.
Његош је, нажалост, преминуо у 38. години, али то га није спријечило да иако тако кратког вијека остави неизбрисив траг у животу свог народа, а доказ је и то што ми данас говоримо о њему и 210 година након његовог рођења.
Његова посљедња жеља је била да буде сахрањен у капели на врху Ловћена, коју је он саградио и посветио свом стрицу Петру Првом Петровићу Његошу – Светом Петру Цетињском.
„Горски вијенац“
Најпознатије и најзначајније Његошево дјело свакако је „Горски вијенац“, који је објављен у чувеној години побједе Вукових идеја. Посвећен је Карађорђу Петровићу јер је у њему и Првом српском устанку видио „изви искру“ првог српског организованог отпора након вишевјековног ропства и мрака под Турцима. „Горски вијенац“ измиче оквирима жанровских одредница и постаје раван светом тексту једног народа.
Ријечи које се најчешће помињу у овом дјелу су Косово, Бог и Обилић – и најљепше и најснажније српске ријечи.
Сваки стих овог дјела има дубоко значење, свака реченица је дубоко искрена, сваки јунак има своју дилему, али и мудру мисао поткријепљену животним искуством.
У том смислу издвајају се два лика – млади владика Данило и стари игуман Стефан.
Давно је речено да је владика Данило хамлетовски тип јунака који зна да је главно питање „бити или не бити“. У „глухо доба ноћи“ док „свак спава“ њега муче мисли:
„А ја шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Једна сламка међу вихорове-
Сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
Суза моја родитеља нема,
Нада мном је небо затворено-
Не прима ми плача ни молитве;
У ад ми се свијет претворио,
А сви људи паклени духови.“
Позадина његове дилеме је тешка и болна – он је спреман борити се против непријатеља, против онога ко напада његову земљу, али га брине то што се мора борити против оних који су његов народ, а починили су издају:
„Бог вас клео погани изроди,
Шта ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
И пред друге српске витезове,
Који живе доклен сунце грије?
Распале ме ужаса пламови:
Исклати се браћа међу собом“.
Након размишљања, дилема и недоумица владика мора донијети одлуку. Доноси најтежу одлуку изговарајући једну од најтежих реченица у нашој књижевности:
„Нека буде борба непрестана,
Нека буде што бити не може –
Нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
За далеко неко покољење!“
За разлику од владике Данила који је прије доношења одлуке био у огромној епској дилеми, дилеми која се тиче његовог народа, игумана Стефана краси огромно животно искуство које му даје потпуно другачију димензију мудрости и смирености. Његове прве ријечи то и најављују:
„Ја имадем осамдесет љетах…
Ја сам проша сито и решето,
Овај грдни свијет испитао,
Отрова му чашу искапио,
Познао се с горкијем животом.
Све што бива и што може бити
Мени ништа није непознато…
Ти си млад још и невјешт, владико!
Прве капље из чаше отрова
Најгорче су и најупорније.
О, да знаш шта те јоште чека!
Свијет је овај тиран тиранину,
А камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
У њ ратују душа са тијелом,
У њ ратује море с бреговима,
У њ ратује зима и топлина,
У њ ратују вјетри с вјетровима,
У њ ратује народ с народом,
У њ ратује човјек с човјеком,
У њ ратују дневи с ноћима,
У њ ратују дуси с небесима“.
Његово животно искуство доказује да је борба неодвојива од човјековог живота, али исто тако и потврђује исправност одлуке владике Данила.
Његове најљепше реченице свакако су оне о Божићу, испјеване мирним тоном једног скромног старца:
„Нема дана без очног вида
Нити праве славе без Божићa!
Славио сам Божић у Витлејем,
Славио га у Атонску гору,
Славио га у свето Кијево,
Други о Његошу
- Велики Иво Андрић Његоша види као трагичног јунака косовске мисли и истиче борбену снагу његових ријечи:
„И као песник и као владалац и као човек он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде“.
„У целој нашој књижевности ми немамо поезије која би била толико ближе Богу и која би то била на узвишенији начин. То је за нас доста јер то је све“.
„Нека буде што бити не може – нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке“.
- Бранко Миљковић, пјесник „ватре и смрти“ истиче трајну и непоновљиву вриједност Његошевог дјела:
„Све се може наново рећи, осим Његоша“.
У својој пјесми Гроб на Ловћену говори о још једном „светлом гробу“ који нам показује прави пут:
„Дан и ноћ си помирио у својој светлости што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута“.
- Када Милош Црњански говори о Његошу, он у први план истиче значај умјетничког дјела које речено Андрићевим рјечником „побјеђује свако зло“ и даје свом творцу вјечни живот:
„Колико год велик да је, дао нам је нешто што је превазишло и њега. Да нестане цео српски народ, а остане Горски вијенац – остало би доста. Законик, правилник и упутство. Прошлост, садашњост и будућност“.
- Свети владика Николај у Његошевом дјелу препознаје правду и истину:
„Горски вијенац је најсјајнија проповед и највеличанственија глорификација правде на српском језику“.
- Матија Бећковић, пјесник који Косово види као „најскупљу српску реч“, а Његоша као највећег чувара косовског завјета:
„Пре Његоша нисмо имали ни толиког песника, ни таквог владике, ни оваквог Косова“.
„У њему се све наше зло и добро родило и препородило. Народну поезију је издигао на висину на којој дотле није била, а Косову дао још једно небо“.
- Исидора Секулић, велика српска књижевница и прва жена академик, Његошу је посветила књигу „дубоке оданости“ у којој га види као великог човјека и књижевника:
„Овај великан држао је смрт на длану као малу птичицу која њему ништа не може“.
„Читајући стихове Горског вијенца, човјеку је, с једне стране као да чита предање, свету књигу, а са друге стране као да је то најбоља наша пјесма са сузама“.
- Љубомир Ненадовић, српски књижевник и дипломата, на путовању кроз Италију је срео владику Петра II Петровића Његоша и тај сусрет је забиљежио у „Писмима из Италије“. Том приликом посјетили су једну од најпознатијих цркава у којој се чувају ланци у којима је свети Петар био окован, у нашем народу познате као Часне вериге. Они се чувају као велика светиња и показују поклоницима који га цјеливају клечећи и скрштених руку. Међутим, када је калуђер принио вериге он их је одмах узео у своје руке, растегао да види колике су и чудећи се рекао: „Ала су га добро везали!“ Затим их је вратио калуђеру, који од чуда једва је могао запитати: „Зар их неће ваша светлост целивати?“ Његош му је полазећи, одговорио:
„Црногорци не љубе ланце!“
- Британске новине „The Independent“ 2011. године Његоша су прогласиле црногорским Шекспиром.
